Света тајна љубави - Човек као литургијско биће

Литургијско призвање човека


У Литургији св. Јована Златоустог у Херувимској песми се каже и ово: ‘Ми који тајанствено изображавамо (представљамо) херувиме’. Тим речима се указује на човека као на икону анђеоског савршитеља богопоклоњења и молитве. Тренутак појања Херувимске песме је и тренутак уласка анђела у литургијско Жртвоприношење. Човек се придружује њиховој песми најпре у Трисветој песми: ‘Свети Боже, СветиКрепки, Свети Бесмртни’. А затим у тринитарној евхаристијској песми хвале. Људи и анђели се уједињују у истом полету богопоклоњења: ‘Свет, свет, свет је Господ над војскама. Испунише се небо и земља славе Твоје’. ‘Садржај’ будућега века, ‘испуњеног славом Божијом’, почиње већ овде доле.
Светитељ није надчовек, него онај ко налази и живи своју Истину као литургијско биће. Најбоље одређење човека проистиче из литургијског богослужења: људско биће је човек литургијских песама (‘Свети Боже ...’ и ‘Свет, свет, свет ...’) - ‘Ја певам Господу докле ме има’! Свети Антоније нам прича о једном лекару који је сав свој сувишак делио сиромасима и певао по цео дан Трисвету песму, здружујући се са анђеоским хоровима ...

Певати Богу је једина истинска човекова обузетост, једини његов `труд’: ‘И дође од престола глас који говораше: - Хвалите Бога све слуге Његове!’. Најчешћа слика која се може видети у катакомбама, јесте фигура жене на молитви, са подигнутим рукама ка небу, тзв. оранта, која оличава једини истинити став душе човекове. Није довољно имати молитву, треба постати, бивати молитва, молитва оваплоћена. Није довољно имати тренутке богохвале, потребно је да свеколики живот, сваки чин, сваки гест, све до самог осмејка лица човековог, постане песма богопоклоњења, жртвоприношења, молитве.

Жртвовати треба не толико оно што се има, него оно што човек јесте ... ‘Радујте се и веселите се ... Нека свако диханије (све што дише) хвали Господа!’ То је оно чудесно олакшање, ослобађање света од своје тежине, у коме ишчезава и тежина самога човека. ‘Цар царева, Христос долази’. И то је оно ‘једино потребно’. Славословље Оченаша је суштина Литургије: ‘Царство, сила и власт’. Да би одговорио на свој призив литургијског бића, човеку је дато да буде благодатан, онај који носи дарове Духа, и Свети Дух Сам: ‘Ви бисте запечаћени Духом Светим ... на хвалу славе Његове’ (Ефес. 1, 13-14). Као да се не би могла тачније одредити суштина и литургијска судбина човекова. Патристичка мисао се вазда окреће према ‘делу Божијем’, св. Литургији. ‘Ја напредујем певајући Теби’, весело ускликује св. Јован Лествичник.

Иста раздраганост одјекује и у крилатој речи св. Григорија Богослова: ‘Твоја слава, Христе, јесте човек кога си поставио као анђела и као песника и појца Твога блиставила ... За Тебе ја живим, говорим и певам, то је једина жртва која ми остаје од свих мојих добара’. Исто тако и св. Григорије Палама: ‘Просветљен, човек досеже врхунце вечности ... и већ овде на земљи цео постаје - чудо. И чак, не будући на небесима, он суделује са небесним силама у непрестаној песми; држећи се на земљи као анђео, он приводи Богу сву твар’. Црква је Тајноуводитељка, она бесплатно уводи у своје Чудо, она свима пружа да ‘сједињени у Твоме храму, већ виде себе у светлости Твоје небесне славе’.

Најбоље облаговешћивање света, најделотворније сведочанство хришћанске вере, јесте пуна литургијска песма, славословље што се подиже из утробе земље и у које се прелива моћни дах Утешитеља, који једини преобраћа и исцељује.


Павле Евдокимов
(са француског В. А.)
Света тајна љубави - Човек као литургијско биће, стр. 28-29.

Пријатељи парохије

просвета-мали 

Парохијски гласник

Пријавите се на мејлинг листу

Православни календар

Скачать шаблоны јоомла 3.4.